Појам “слободно пењање”, настао је као алпинистички термин и означава савлађивање пењачких проблема само властитим телом, уз коришћење техничких помагала само за сопствену безбедност. Под овим појмом, појављује се негде од 1950. године из Јосемитске долине - САД (“freeclimbing”) и везано је искључиво за природне стене. Седамдесетих година 20. века проширило се и у Европу. Свој бум доживело је када су се смерови почели опремати анкерима. Тиме је постало много сигурније и пењачи су почели да пењу све теже смерове. Уз развој пењаја као самосталне спортске дисциплине све више се користи термин спортско пењање. Он се данас подједнако односи на пењање природних смерова према тачно одређеним правилима, као и на такмичарско пењање на вештачким стенама.
Почеци спортског пењања у Србији датирају од 1990. године када је основана прва пењачка секција при планинарском друштву Авала. Тада је опремљен и попет и први смер у Србији. Билаvје то “Скепса” са оценом “осам минус” (VIII-). Током година спортско пењање је придобијало све више поклоника, а у складу с тим постизани су све бољи резултати. Иако о њима не постоји прецизна евиденција, познато је да је у мушкој конкуренцији прва оцена “девет” (IX) попета 1997. године, прва “десетка” (X) 2006. године, (обе у Лакатнику у Бугарској), а тренутно најбољи резултат у Србији остварен је 2009. успоном оцене “десет плус” (X+, Fr. 8b+) у Котечнику у Словенији. У женској конкуренцији најбољи резултат је оцена “десет” (X), а најбољи резултат на поглед је “деветка” (IX).
Током бума спортског пењања пењачи су развили правила која описују на који начин је одређени смер савладан, па се тако издвајају следећи начини:
- “red point“– савладавање смера након претходних неуспелих покушаја (“студирање
смера”), или после техничког пењања,
- на поглед („on-site”) - савладавање смера у првом покушају (без претходних података),
- на “flash” - као успон на поглед, али уз претходно посматрање другог пењача или
добијање осталих информација о смеру.
Најцењенији начин је „on-site”, затим на “flash” и онда „red point”. Формирана су и нека друга правила, али данас углавном више нису у употреби.
Развојем овог спорта развили су се и различити облици (форме) спортског пењања:
- класично спортско пењање - (спортско пењање у ниским стенама, пењалиштима) је најважнији облик, који је довео до раста спортског пењања и његовог данашњег схватања.
- болдер спортско пењање - (на болдерима на доњим деловима стена) је заправо старије од класичног спортског пењања, а највећи бум је доживело у последњих десет година.
- спортско пењање у високим стенама - одвија се у смеровима које су дуже од једног цуга, а услов је да су и дужи смерови одговарајуће обезбеђени анкерима и уређеним местима за осигуравање.
Осамдесетих година 20. века почиње развој такмичарског спортског пењања. Прво право међународно такмичење одржано је у 1985. године у Бардонехи код Торина (Италија). Убрзо су почела такмичења за светски куп, а 1991. године организовано је прво Светско првенство. Формиране су и три такмичарске дисциплине:
- тежинско пењање, где је коначни резултат савладана висина пењања,
- болдер пењање, где крајњи резултат зависи од броја савладаних болдер проблема,
- брзинско пењање, где се мери време савладавања смера.
Прво такмичење у спортском пењању у Србији одржано је 1994. године на природној стени на Соколици код Пријепоља, а годину дана касније, 1995. у Сопотници код Пријепоља одржано је и прво званично државно првенство (тада Југославије) на вештачкој стени. Од тада је државно првенство одржавано сваке године, најпре само у дисциплини тежинско, а од 2005. годинедржавно првенство се одржава у све три дисциплине. Прва стална вештачка стена подигнута је 1996. на Ади Циганлији, где је одржано и прво Балканско првенство у спортском пењању 1997. године.
*Преузето из "Материјал за полагање испита за звање СПОРТСКИ ПЕЊАЧ", Комисија за слободно пењање - Планинарски савез Србије
Нема коментара:
Постави коментар